Аустроугарска управа у Босни и Херцеговини 1878 – 1918 донијела је велике измјене и новине и у самом Рудом, нарочито ако се узме у обзир да је након поплаве први урбанистички план изградње добило управо Ново Рудо са десне стране Лима. Најмаркантниј личност Рудог из тог периода био је Зухдија Бакаревић управник ове испоставе (Вишеградског котара). Са њим као управником 1888. Године отворена је испостава, а затворена након његовог одласка у пензију 1910. године. Зухдија Бакаревић био је члан старе сарајевске породице Бакаревића, која се јавља још у другој половини 16. вијек. Спада у ријетке отоманске чиновнике које је нова управа узела у своју службу. Био је проевропски оријентисан, писао је латиницу (што је у то вријеме била ријеткост међу муслиманима). О томе пише његов савременик фра Грга Мартић: Зухдија Бакаревић знао је лијепо писати латиницом И њоме је написао изјаву цару Фрањи Јосифу, прије окупације Сарајева, у којој једна скупина Муслимана изражавало јално стаустро угарском цару. (Бејтић 1971 : 227). Прве нове јавне објекте у Рудом, након окупације почели су градити домаћи Срби. Након успостављања аустроугарске управе 1878. године, граница између Турске и Аустроугарске била је тачно између Рудог и Сјеверина, дуж лијеве стране Лима, све до Увца. На турској страни налазила се гранична караула звана Мејташ, а на аустроугарској страин жандармеријска касарна. Слабљење турског утицаја и одлазак овог дјела становништва, отворио је процтор ове мале касабе за насељавање И организацију живота православног становништва. Тако су прве јавне објекте у Рудом, након окупације, почели да граде домаћи Срби. Биле су то Црква Светог Илије конфесионална (православна) основна школа (завршене уз помоћ већег државног прилога цара Франца Јосифа 1884. и 1885.). Оба објекта била су у саставу старог Рудог, на излазу из касабе у правцу Сјеверина. Гробље се налазило непосредно поред цркве. Недалеко од нове православне цркве и школе, у правцу Сјеверина, и у атару овог села, никла је сјеверинска текија халветијског дервишког реда (чији остаци се могу видјети и данас). У овом гробљу данас се може наћи неколико споменика, од којих се могу издвојити по очуваности – гроб (вјероватно тадашњег финанса) Чеха Карла Поволнија „несрећно настрадалог на Лиму“, гроб Стаке Перовић, који подиже породица Гардовић, затим гроб „раба божијег“ Занфира (вјероватно један од првих споменика у овом гробљу из 1879. године), гроб, накнадно ту сахрањеног, Милосава Миковића. Остали гробови су оштећени, или је на њима уклесан само крст, или су премјештени у ново гробље са друге стране Лима. Још један од важних јавних објеката изграђених у овом период јесте управна зграда испоставе (некадашња зграда полицијске станице). Грађена је 1888, или нешто мало послије тога.
Године 1896. између 10. и 11. новембра десио се велики поводањ и староРудо је потпољено. Изградњу новог насеља преузеле су архитекте и грађевински инжињери грађевинского дјела Земаљске владе – био је то први цртани урбанистички план у Босни, а Рудо, први град у Босни и Херцеговини који се почео градити по таквом плану. Претпоставља се да је на овом пројекту радио Карло Паржик, чешки архитекта, који је пројектовао неке од најпознатијих здања у Сарајеву – Земаљски музеј, Маријин двор, Вијећницу, зграду Народног позоришта, зграду Правног факултета, Евангелистичку цркву, Хотел Европу итд.. Урбанистички план био је пренијет на терен у временском року краћем од мјесец дана. Карактеристика тог плана била је стварање градског организма према европским узорима: правоугаона улична мрежа, у средин и насеља градски трг – форум града (предвиђен за занатство и трговину), са задржавањем једноспратница, или кућа са два спрата изнад приземља највише, чиме се задржалаве за са традицијом босанске градње. До краја другог мјесеца од почетка градње изграђено је првих 12 кућа за 24 породице, и то 16 муслиманских са 69 чланова и 8 православних са 37 чланова. Влада је страдалницима додијелила парцеле за градњу и даровала им грађевински материјал, али и средства у новцу (Бејтиц 1971 : 230). Рудо добија нови мост преко Лима, који замијењује скелу, али и новиколски пут до Увца, и ускотрачну жељезничку пругу која га повезује са Сарајевом. У вези са овим, за нас најзначајнијим аустроугарским насљеђем, треба споменути да један изразит о важан документ представља пут опис Милене Прајндлсбергер Мразовић „Босанска источна жељезница – Илустровани водична босанско херцеговачким државним жељезничкимлинијама Сарајево – Увац – Међеђа – Вардиште“. Овај путопис писан је на њемачком језику, а као такав, вјероватно и нам је њен широј јавности у Аустро-Угарској ради афирмисања нове територије, али истовремено и ради глорификовања цивилизацијских постигнућа Царства у времену с почетка 20. вијека, с обзиромна то да ауторка читав наратив везује за изградњу и путовање успостављеном жељезницом. Један дио путописа везан је и за опис оних крајева, који се налазе на територије данашњег Рудог, а кроз које је пролазила ова пруга. Ширењена Југ и Исток, повезано је и са улогом Аустроугарске у Источном питању, њеној тежњи за изласком на море и надомјештање изгубљеног политичке моћи у Европи, стога се пројекат изградње источне жељезнице посматра као пројекат од стратешког значаја, јер у економском смислу, усљед специфичности самог терена, он никако није био исплатив, а трговина је свакако ишла преко Саве, сјеверном жељезницом.
“Једна велика, модерна жељезница која се завршава обичном стазом! Не може се оштрије исказати супротност између Оријента и Окцидента на Балкану. Супротност, у којој се крије јамац будућност. До сада је странац овамо долазио увијек као рушилац; садапрви пут долази каонеко ко даје. На неком другом мјесту изградња жељезнице можда се може сматрати сувопарним пословним догађајем; овђе у источној Боснио на је дјело поравнавајуће праведности у историји човјека.” (Мразовић2017 : 216)
Из ове књиге може мора разумијети важност положаја који заузима Рудо, али их хитрост и виспреност аустроугарске владе у рјешавању питања опстанка ове касабе након поплаве. Према путопису, ново Рудо имало је једну основну народну школу, једну исламску вјерску школу, поштанску и телеграфску канцеларију, једну малу гостионицу са собама за (Мразовић 2017 : 163).
„Испред нас је Рудо, жртва оне страшне ноћи из 1896. године, у којој је Лим за један једини сат порастао 17 метара. На на пуклим зидовима на пуштених кућа високи водостај је оставио своје биљеге. Тако је скончало ово мјесто, које „некоћ бијаше велико.“ (Мразовић2017 : 161)
Данашња џамија изграђена је 1898. године. Камен темељац подигао је лично барон Апел. Том приликом се провео један стари пагански народни обичај приношења жртве грађевини да остане и да не пропадне. У четири угла ископаних темеља заклана су четири овна и њихове главе су узидане у темеље џамије. У годинама које су услиједиле ново насеље добило је православну цркву св. Петра и Павла. Изградња је започета 1910. Године, а довршена 1911. године. Нарочито значајан скок у изградњи и развитку доживјели су у том период данашња мјесна заједница Штрпциу којој су изграђене:основна школа грађанског смјера, двије цркве, земљорадничка задруга и читаоница. У Штрпцима је основана једнаод првих земљорадничких задруга по систему Рајфајзен 1907. године, која је обухватала широк спектар послова: набавка стоке, давање кредита, откуп, огранак за воћарство и мљекарство, откупљивалаи производила путер, јогурт, качкаваљ. Исте, 1907. године у Штрпцима је отворена Српска читаоница која је имала око 106 чланова. Читаоница је имала библиотеку и тамбурашку секцију са 11 инструмената. У Штрпцима је основани пододбор друштва Просвјета. Велику улогу у јавно ми културном живот овог мјеста одиграо је свештеник Коста Поповић,који је поред учествовања у оснивању Пододбора “Просвјете” и Задруге, био иницијатор и градње нове цркве (Остојић2018 : 13).
Према писаним изворима (тадашњој периодичкој штампи), прва представа на територији општине Рудо одиграна је у Штрпцима, на приредби приређеној ради прикупљања материјалних средстава за оснивање српске читаонице и књижице, 11(24). фебруара 1906. године. Представа која је одиграна јесте позоришна адаптација народне епске пјесме „Зидање Скадра на Бојани“. Друга изведена представа у овом мјесту јесте „Крстикруна“ Јована Суботића. Приређена је поводом свјештања Храма Рођења Пресвете Богородице у Штрпцима 7(20). септембра 1908. године.
Особа која је обиљежила овај период у Рудом свакако је и учитељ Манојло Илић. О њему у свом дневнику, чије дијелове прилаже Драгољуб Мићовић у књизи Записи старог Руђанина, пише руђански протојереј Славко Поповић (1905-1978). „Долазак новог учитеља Манојла Илића и његове супруге Анастасије, такође учитељице, школске 1909/10. године у Рудо, осјетио се у овој средини од самог почетка.
Посебну пажњу учитељ Илић посветио је описмењавању, просвјетном икултурном уздизању српског становништва, а његове заслуге за рад Српске читаонице и књижнице, које су отворене 1910. године и оснивање одбора „просвјете“ 1913. године, биле су несумњиве, што ће, врло брзо, уочити и представници аустроугарске власти. Ови Записи, дјелимично пренијети у књизи Записи старог Руђанина Драгољуба Мићовића, осликавају дио атмосфере у Рудом на дан 28. јуна 1914, након што се сазнало за атентат у Сарајеву. Описујући свог учитеља, Манојла Илића, прота Славко Поповић,истиче овај догађај: “ Наша српскачитаоница у Рудом је предњачила националним радом, па су нам били узор, те смои ми основали нашу „Дјечију читаоницу“. Била је под нашим станом. Старији су се изненадили нашој предузимљивости и одлучности и самопоуздању и озбиљности. Поред осталог примали смо „Дечије новине“ тетка Зорке, а основали смо и књижницу. И каодеца мрзели смо Аустрију. Дошао је и Видовдан 1914. године. После школе и свечаности црквене, ми деца смо прешли у читаоницу. На њој смо имали српску заству. Депеша је дошла да је погинуо Фердинанд. Са куће су скинуте српске заставе и по наређењу ставили црне заставе. Ми, на нашој читаоници смо оставили српску. Дошао је (наредник) и грдно нас изгрдио, а мене записао. Ми смо заставу морали скинути, али смо ушли у читаоницу и запевали нашу омиљену тада песму – Соколови добри птићи, децо моја Југовићи.“ Манојлу Илићу, као истинском националном раднику, током рата аустроугарски војници (Мађари и Шуцкори) запалили су кућу, у којој су боравили и његова супруга Анастасија, учитељица, и малољетна дјеца, а догађај је забиљежио историчар Владимир Ћоровић у књизи под називом „Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за вријеме свјетског рата 1914-1918. У њој се о овим догађајима каже: „У Рудом опклолили су војници, Мађари и шуцкори, кућу учитеља Манојла Илића, у којој је била сва породица са дјецом, полили јој врата и под петролејом и онда запалили. На писак дјеце дотрчале су комшије муслимани и послије оштре препирке с војницима и њиховим пратиоцима, додали затвореним љестве и тако их спасили од очите смрти“. Послије сарајевског атентата, Манојло Илић је ухапшен од странетадашњих власти, заједно са руђанским парохом Данилом Шиљком, и интрерниран у логор у Араду (Румунија).“ (Остојић 2018 : 16). Просторна коме су пред Велики рат неуморно радили учитељ Манојло Илић и свештеник Коста Поповић, припадао је и Милошу Видаковићу, рођеном у Штрпцима 1891. године, пјеснику, критичару, носиоцу високе културе – каквим га описује Иво Андрић, истичући да је у свом кратком животу урадио оно што многима за цио животни вијек неће успјети. Видаковић је избјегао хапшење у Сарајеву ил огорена мијењене Србима, послије видовданског пуцња, пребацивши се у селу Грање, уз сам уграницу са Србијом, о чему пише његов савременик Боривоје Јевтић. По његовим ријечима он је избјегао војну дужност, како не би издао своју савјест, успјевши, почетком августа 1914. године, када је српска војска наступајући од Увца, ослободила Рудо и Добрун, да се пребаци у Србију. Четрнаест мјесеци касније преминуо је у Велесу у Македнонији. (Остојић 2018 : 17).
Извори:
Алија Бејтић – Рудо и рудски крај кроз вијекове. Ослобођење: Сарајево 1971.
Предраг Остојић – Рудо у Великом рату 1914 – 1918. Свет књиге : Београд, 2018.
Милена Прајндлсбергер Мразовић – Босанска источна жељезница – Илустровани водич на босанско херцеговачким државним жељезничким линијама Сарајево – Увац – Међеђа–Вардиште. Просвјета: Сарајево, 2017.
Владимир Ћоровић – Црна књига, Бернар : Београд, 2014.
Драгољуб Мићовић – Записи старог Руђанина 1, Адаста. Београд, 1997.
Текст приредила : Јована Остојић
