Велики рат 1914 – 1918. довео је до распада Аустроугарске монархије и стварања јединствене Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. Подручје општине Рудо ослобођено је 3. новембра 1918. године од стране регуларне српске војске и српских комита. До тада највећи рат у историји човјечанства на овим просторима је проузроковао велика људска страдања, која су била бројна и међу војницима на фронтовима и међу цивилима у позадини. Велика су била и материјална разарања посебно цивилне имовине, а велики број руђанских породица, које су избјегле за вријеме ратних дејстава није се никада вратио у ово и околна мјеста. Рудо је остало без близу 25% становника, који су страдали у српској војсци, углавном као добровољци, у редовној аустроугарској војсци као мобилисани војници или припадници посебног корпуса тзв. „шуцкора“, као цивили, било да су интернирани од стране аустроугарских окупационих власти у логоре широм царевине, од којих су најпознатији у Араду и Добоју, или су умрли у епидемији пјегавог и трбушног тифуса или од глади, о чему свједоче и надгробни споменици у гробљима широм ове општине.

Када је 1. децембра 1918. проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, општина Рудо, без подручја Стргачине и мјеста западно од њега, у саставу Вишеградског среза није више имало „привилегију“ граничног мјеста, какву је имало за вријеме аустроугарске управе у Босни и Херцеговини. После нескривеног одушевљења због ослобођења земље и стварања јединствене државе, усљедио је период обнове ратом порушених домова, консолидације и прилагођавања новим околностима живота, која су проистекла стварањем нове државе. Поново је успостављена путна комуникација према Сјеверину, гдје је за вријеме Аустроугарске била граница са Србијом, а у предјелу Увца и Штрбаца, гдје је некада била гранична тромеђа (Аустроугарска – Турска – Србија), отворене су комуникације за несметан саобраћај, што је била новина за становнике ових насеља. За Рудо и његове становнике од велике важности је било успостављање саобраћаја на прузи Сарајево – Међеђа – Рудо – Увац, који је непосредно по завршетку рата обновљен, што је имало значај за развој трговине и шпедитерства у овом дијелу Краљевине.

У трећој деценији XX вијека отпочео је развој приватног предузетништва што није остало незапажено и незабиљежено у овом крају. Тако је у Адресару Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за 1928. забиљежено да у вароши Рудо сједишту истоимене општине у вишеградском срезу и сарајевској области живи 1124 становника; да има два хотела (вл. Миковић Никола и Мићовић Крсто), да трговине мјешовитом робом држе Барбарез Јово, Јаковљевић Вићентије, Јаковљевић Светозар, Керкен Ахмет, Лагумџија Шахин и Смајовић Мухамед, а да се шпедитерством бави Мићовић Крсто. Осим побројаних, у Рудом је у међуратном периоду – до 1941. радило 11 кафана, 3 опанчарске радње, 2 обућарске, 2 месаре, 4 кројачке и абаџијске радње, 1 лимарска и 3 ковачко-поткивачке радње,1 столарска, 1 сарачко-седларска, 2 фризерске и 1 самарџијска радња и осим поменутих у Адресару још десетак трговина различите намјене.

Важан догађај за даљи развој руђанског краја био је продужетак изградње пруге од Увца као крајње дестинације у аустроугарско доба, до Прибоја, која је отворена за саобраћај 1. јануара 1929. године, а у наредним годинама и изградња великог жељезног моста Александар И преко Лима код Рудог (1938) и реконструкција пута од Устибра и Саставака према Пљевљима. Тих година долази до развоја и дрвне индустрије већег обима и капацитета, какве су биле пилана браће Авда и Мухамеда Нанића у Стргачини и Јакоба Баруха у Гојави, недалеко од жељезничке станице Рудо.

Привредни успон имао је утицај на развој Рудог, које је постепено прерасло у значајан центар трговине. Долином Лима, кроз дио руђанске општине три пута дневно саобраћали су возови на релацији Сарајево – Прибој, а порастом индустрије и теретни возови су све чешће имали утовар или истовар робе на жељезничкој станици Рудо. Пијачни дан, суботом, био је на завидном нивоу са понудом и потражњом, а самом мјесту давао изглед праве „чаршије“.

У том периоду на подручју општине изграђено је неколико сакралних објеката: двије џамије и једна црква, а 1940. у Штрпцима је освјештана и спомен костурница посвећена добровољцима тог краја и краљу Петру И Ослободиоцу, чија је унутрашњост била осликана фрескама и исписана именима страдалих добровољаца.

У руђанском крају је од краја тридесетих година заживио и „Соколски покрет“, спортска и национална организација, која је своје корјене имала у Чешкој и која је настала као посљедица изузетно тешког положаја чешког и других словенских народа, под аустроугарском влашћу. Соколска организација заживјеће у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији, као прихватљив одговор на појаву фашизма у Италији и нацизма у Њемачкој, јер ће ова организација бити прихваћена као свесловенски спортски и национални покрет. „Статут Сокола Краљевине Југославије од 14. фебруара 1930, зацртао је као основни циљ да друштво у свом раду подиже, тјелесно здравље, морално јаке и национално свјесне држављане земље.“ Мада је било покушаја да се Соколско друштво у Рудом оснује и раније, тек почетком 1931. године одржана је главна, а може се рећи и оснивачка скупштина Соколског друштва у Рудом. Званично датум регистровања руђанске соколске јединице од Ужичке жупе био је 1. маја 1931, а од стране Савеза Сокола Југославије 1. јула 1931. Соколство је убрзо заживјело на цијелој територији општине Рудо, што показује и свечана сједница овог друштва уприличена поводом обиљежавања 1. децембра дана уједињења у Рудом 1931. којој је присуствовало 13 чланова управе, 42 мушка чалана, 120 мушке дјеце, 30 женске, 14 представника власти,културних и хуманих установа и друштава и 200 чланова грађанства.

У раду Соколског друштва у Рудом, посебно мјесто припада Соколској чети „Соколовићи“, која је имала велику значај у развоју спортског духа, културе и националне свијести код омладине на селу. Соколска чета „Соколовићи“ ће у Рудом у згради недалеко од цркве Св. апостола Петра и Павла имати читаоницу са неколико хиљада књига углавном едукативног садржаја. Руђанско Соколско друштва учествовало је у великом броју спортских слетова и културно-просвјетних манифестација у периоду до пред почетак Другог свјетског рата.

Током 1938 у Рудом је изграђена зграда Дома културе „Братства Светог Саве“, коју је пројектовао Руђанин Марко Спахић, прашки студент архитектуре и Шпански борац, чиме је Рудо захваљујући предузимљивости руђанског пароха Славка Поповића добило мјесто за окупљање младих и рад секција: драмске, фолклорне, тамбурашке и др. Те године је Петар Томић из Штрбаца, ђак Друге мушке гимназије у Сарајеву издао збирку поезије „Утисци“.

У Дому културе у Рудом, али и по селима одржавана су предавања едукативног карактера из области здравствене културе – против пушења и алкохолизма, стручна предавања из области пољопривреде, а поводом обиљежавања празника приређиване су и културно-забавне приредбе различитог садржаја.

Даљи развој овог руђанског краја прекинуо је Други свјетски рат као највећи ратни сукоб у историји човјечанства, који ће донијети нова страдања и на подручју ове општине.

Извори:
Рудо: споменица поводом 30-годишњице Прве пролетерске бригаде. Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност са сједиштем у Пљевљима: Пљевља, 1971.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина, КПД „Просвјета“: Рудо, 1997.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина 2, ЦКПД „Просвјета“: Рудо, 2001.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина 3, ЦКПД „Просвјета“ : Рудо, 2003.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина 4, ЦКПД „Просвјета“: Рудо, 2008.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина 5, Армон: Београд, 2013.
Чарапић Миле. Соколско друштво у Рудом 1931-1941, ЛАВ: Прибој, 2000.

Текст приредила : Јована Остојић