Средњи вијек

Од херцегових градова у самом Полимљу, једино је познато да је Северин, на лијевој обали доњег Лима, у прибојском срезу, имао подграђе. Стари град у близини данашњег села Заграђа, иза којег се налази брдо Градина има видљиве остатке зида. Овај споменик указује на то да је штитио пут који је водио са Лима у унутрашњост земље даље у горње Подриње. У непосредној околини тог града, у атару села Заграђе постоје два важна локалитета која дозивају у сјећање средњи вијек овог краја. То су топоними Догања и Поддогања, недвосмислено средњовјековни називи талијанског поријекла који се односе на царину, а које су овамо донијели Дубровчани као закупци бројних царина у земљи. У то вријеме читаво Полимље је било прекривено караванским станицама, али су се трговачки каравани заустављали и у манастирима у Полимљу.

Власт на овом подручју измијењали најприје Завид, потом Мирослав, а касније Немања. За вријеме Мирослављеве владавине, овом кнежевином управљао је прије замонашања Растко, а као први српски архиепископ 1219. године успоставио је осам епископија у земљи. Сједиште једне од епископија било је у манастиру св. Николе у данашњој Прибојској бањи. Након распада Душановог царства 1355. године, западним крајевима, од Западне Мораве до Котора и Дубровника (укључујући и Полимље) влада Војислав Војиновић, а након његове смрти 1363. владавину преузима његов братић Никола Алтомановић. Након сукоба између њега, кнеза Лазара и босанског бана Твртка, сјеверна област до самог ушћа Лима у Дрину (Добрун, Рудник, Ужице) припала је кнезу Лазару, а бан Твртко присаједнио је босанској држави Подриње, Полимље све до иза Пријепоља (1373). Након Тврткове смрти у горњем Подрињу и доњем Полимљу почињу учвршћивати своју власт кнез Павле Раденовић, оснивач кнежевске породице Павловића, те војвода Сандаљ Хранић, члан куће Косача.

На територије општине Рудо налази се и много топонима који имају хришчанско поријекло и указују на мјесто на којем се некад налазила црква или свето мјесто на којем се исповједала вјера: Црквине, Крстац, Крстови, Калуђер, Попов до, Црквиште. У нестајању средњовјековне црквене архитектуре утицај је имало више чинилаца: пропадање дрвене грађе, дуг временски период, разорни походи богумила и патарена. Алија Бејтић помиње једно такво дјеловање богумила у лимском крају. Године 1329. босански бан Стјепан прордро је с војском, састављеном од скоро самих богумила из Подриња у доње Полимље. Војска је поражена у овом крају, али је успјела порушити и запалити цркву св. Николе у Бањи, који нису признавали ни једну ни другу цркву ни као грађевину ни као институцију. У књизи Љубомира Стојановића Стари српски записи и натписи у тексту који се односи на обнову манастира Бање, каже се да је српски “млади краљ” Душан дочекао “безбожне и погане бабуне” и однио побједу над њима. Херцеговачки дефтер из 1475/77. године региструје око тридесет села насељених крстјанима у областима Коњица, Фоче, Самобора, Вишеграда, Пљеваља, Калиновика и Рудог. Мало је познато да је руђански крај богат по налазиштима стећака. Некропола стећака у Пазаљама, на локалитету Мраморје (што је један од лингвистичких доказа о постојању некропола – с обзиром на то да овдје ову врсту споменика називају и мраморовима), према Алији Бејтићу спада у једну од највећих некропола у БиХ, јер обухвата око 200 стећака (сљемењака, сандука и плоча). У истраживању које је вршено 70их година добијени су подаци са локалитета на подручју општине Рудо, с тим што се данас ситуација доста промјенила због изградње регионалног пута и стварања језера након градње хидроелектране, која је потпила више некропола. Према тим подацима налазишта стећака налазе се на локалитету Црквине између Обрвене и Рудог, Бријег у Гаочићима, Равни гај изнад Племе, Бијело брдо Штрпци (Околишта и Кондовина), Будимлија, Црквиште код Бишевића, Омачина, Гривин (Мајдан камена за ове стећке налазио се у горњем дијелу Гривина под Рудином. Ту је остао један стећак са тек започетим клесарским радовима), Пазаље, Стргачина, Шадани. За стећке се може рећи да су били обичајни манир градње споменика читавог становништва средњовјековне Босне, али и дијелова Црне Горе, Србије и Хрватске и да су на читавом простору припадници и католичке и православне и богумилске конфесије у зависности од материјалног статуса подизали овакве споменике.

Самобор је познато утврђење Косача са војном и резиденцијалном функцијом. Изградња овог утврђења приписује се војводи босанског русага Сандаљу Хранићу Косачи, а први пут се помиње у документу из Дубровачког архива из 1397. године. За подграђе Самобора сматра се насеље Међурјечје, које је препуно средњовјековних споменика. У Међурјечју је написана повеља Дубровнику од стране херцега Стефана 13. октобра 1461. године. Почетком љета 1465. године султанов намјесник Иса-бег Исхаковић у „земљи Дрини“ освојио је Самобор. За вријеме Османлија утврђење је држала поседа од 63 војника, која су умјесто исплате у новчаном износу, убирали порез из свих околних села која су се налазила на овом потезу, међу њима и Заграђа (које се налази у Рудом). Након предаје Милешеве и Самобора (након неуспјешног договора између угарског краља и херцега Стјепена), између 1462 и 1465 године и руђански крај (Полимље), пада у турске руке. Након консолидовања турске управе мијења се друштвени живот усљед исламизације, преузима се оријантално-мисаони систем и културне тековине истока, урбанизација земље и стварање грађанског сталежа. Територија руђанске општине била је подијељена на босански и херцеговачки санжак. Територије на десној страни Лима припадале су вишеградском, једним дијелом прибојском кадилуку, а лијева страна је била прво у саставу фочанског кадилука, да би касније постал дио чајничког.

Извори:
Алија Бејтић – Рудо и рудски крај кроз вијекове, Пљевља, 1977. године
Десанка Ковачевић- Којић – Градска насеља средњовјековне босанске државе , Сарајево, 1978. Године
Босна и Херцеговина: од средњег века до новијег времена: Међународни научни скуп 13-15. децембра, Београд, 1995. године

Текст приредила : Јована Остојић

Created by Digitality.ba