Илирски период

Према историјским изворима, најстарији, тачније праисторијски споменици на подручју општине Рудо представљају начин живота и културу Илира, која се повезује и са гласиначком културом (од 1300 до 1500 године п.н.е.) и потврђују јужну просторну границу гласиначког ареала чија је географска оса чинила ток ријеке Дрине, од састава Пиве и Таре до ушћа Дрињаче, а отуда се пружала на исток и запад обухватајући планине и висоравни у сјеверном дијелу данашње Црне Горе, у југоисточној Босни и у југозападној Србији. Насеља неолитских људи у овим крајевима егзистирала су углавном на обалама ријека, ниским брежуљцима изнад ријечних токова, док су простране висоравни и планине лежале још неоткривене. Тек почетком бронзаног доба почиње њихово насељавање. Ови људи бавили су се претежно сточарством и ловом. Сталних насеља из овог доба готово да и нема, а једини и најважнији споменици из овог периода представљају хумке, расијане појединачно, или у некрополама на брежуљцима, терасама или на истакнутим, видљивим косама. Разноврсност погребних обичаја и културни инвентар (украси на посуђу, накит, оруђе и оружје) указује на разнолико поријекло становништва које је у рано бронзано доба освојило данашњу источну Босну и западну Србију. Ове скупине су углавном биле сродне и припадале су новом индоевропском становништву. Доста је вјероватно да су се Аутаријатима називали у прво вријеме становници ужег подручја у горњем и средњем Подрињу, између ријеке и планине Таре. Ту је могло становати једно племе које је своје име добило по ријеци Тари (Ау-тари-атае), док су околна сродна племена носила друга имена. Како је већ од краја бронзаног доба текао процес постепеног зближавања ових племена, њиховим политичким уједињавањем и стварањем једне натплеменске организације. Између трећег и четвртог вијека прије нове ере ови, некада добро насељени крајеви, у којима је цвјетала култура жељезног доба, остали су пусти, што и налазишта на овом подручју говоре. Чињеница јесте да је дошло до слабљења политичке моћи овог племена усљед различитих спољњих околности (ратних похода, продора келтских племена на ово подручје), али и некохерентне друштвене структуре која је утицала на то да се ово племе разбило на појединачне, мање племенске заједнице које су касније дочекале римске освајаче. Према раним античким изворима већи дио овог становништа иселио се на интервенцију Касандра (једног од насљедника Александра Македонског). Сасвим је могуће да ову сеобу треба повезати са једном легендом забиљеженом код неколико античких писаца. Аутаријати су се морали иселити из своје земље због тога што су жабе, излегавши се у облацима, у невиђеном мноштву падале на земљу умјесто кише, загађујући храну и воду, што је натјерало Аутаријате да се иселе и траже нова пребивалишта (Човић 1976 : 288).

Остаци илирских тумула са гробним прилозима на овом подручју нађени су и проучени у Штрпцима и припадају култури гласиначких громила. Традиција подизања гробних хумки била је одлика многих народа широм свијета у различитим историјским епохама. Најпознатији су скитски, грчки, трачки, етрурски, келтски, сарматски, готски, викиншки, кумански, аварски, татарски, монголски и јапански тумулуси. Подизани су у распону између каснијег неолита и бронзаног доба до антике па и до средњег вијека. Што је покојник за живота имао виши друштвени положај, то му је и громила изнад гроба била већа. У гробове таквих покојника стављани су драгоцјени предмети – оружје, одјећа, глинене посуде с храном, украсни и други предмети што их је за живота посједовао. Главни носиоци „културе тумула“ на подручју данашње Хрватске и БиХ, те Црне Горе и југозападне Србије били су Илири. Они се подижу отприлике када и илирске градине (утврђења), од средњег или касног бронзаног доба до краја жељезног доба, односно до римске превласти. О присуству Илира на овим просторима указују називи неких локалитета: Градина, Градац, два локалитета с именом Громиле (између села Гаочићи и Паштан брда и околина села Заграђе). Ископавања у Штрпцима изнијела су на свјетло три врсте мртвачког култа илирског становништва на овом подручју:

1.Остављање леша и спаљивање; у једном случају појављује се и земљана урна
2.Прилози у накиту, оружју и посуђу
3.Хумка на гробу од земље и камења промјера од 8 па до 16 м, а висине до 150 м.

Истраживања у Штрпцима дала су вриједне налазе: брозане фибуле (брошеви) различитих облика, гривне за руке, токе, дугмад, прстење обликовано у виду жичане спирале; од жељеза: шиљци копаља, фрагменти сјекача, један праволинијски мач; од керамике: врчеви, здјелице, лончићи и једна урна. Изглед керамике привлачио је посебну пажњу због својих ликовних особености тако да представљају рад вишег занатског умијећа (Бејтић 1971 : 180). Поред овога у Штрпцима је пронађена бронзана здјела у којој се налази луксузни сребрни накит. Претпоставља се да је производ сјеверногрчке или македонске радионице из друге половине ИВ вијека п.н.е. Према Месиховићу, власник овог сребрног накита могао је доћи на идеју да закопа своје драгоцјености усљед велике опасности која је наишла, што може имплицирати на келтски продор у југоисточну Босну, тачније у долину горњег тока Лима, након чега је дошло до великих разарања и популационих поремећаја (Месиховић 2014 : 111-112).

Алија Бејтић – Рудо и рудски крај кроз вијекове, Пљевља, 1977. године
Салмедин Месиховић – Хисторија Аутаријата, Филозофски факултет Сарајево, 2014. Године
Боривој Човић – Од Бутмира до Илира, Сарајево, 1976. године

Текст приредила : Јована Остојић

Created by Digitality.ba