Други свјетски рат

После напада на Краљевину Југославију, који је отпочео 6. априла 1941. године разарајућим ваздушним нападима на градове и комуникације и муњевитим продором копнених снага нацистичке Њемачке и фашистичке Италије из правца Мађарске, Бугарске и дуж јадранске обале, ратна дејства су пренесена и на унутрашњост земље. Додуше, мјеста попут Рудог, разарајућа ратна дејства априлског рата нису ни осјетила, јер је рат завршен већ 17. априла 1941. капитулацијом војске Краљевине Југославије. Дан прије, 16. априла у Рудо је ушла једна моторизована јединица њемачке војске, која се није дуже задржала у мјесту, већ је продужила ка Устибру.

У Рудом ће недуго потом бити успостављена власт Независне државе Хрватске, која је уз помоћ Њемачке створена 10. априла 1941. Хрватска држава је тада обухватала територију бановине Хрватске (Савска и Приморска бановина), садашњу територију Босне и Херцеговине и тзв. територију Санџака, одакле се хрватска власт веома брзо и повукла. Период усташке власти у Рудом упамћен је по терору над српским живљем, које је не само претрпјело малтретирања и понижења, већ је одвођено у логоре или ликвидирано на лицу мјеста. Власт Независне државе Хрватске имала је намјеру да 1/3 Срба у Независној држави Хрватској ликвидира, 1/3 покатоличи и 1/3 протјера. У случају Рудог већ на самом почетку нестали су без трага или су били ликвидирани на лицу мјеста: жандармеријски наредник Алексић, удављен и бачен са спрата станичне зграде Увац, шумар, Перко Томић, солунски добровољац, угледни домаћин Василије Гардовић, општински референт Витомир Кириџић, Јоле Анђић, домаћин из Будимлије, Милоје Јањић, шумар из Бијелог Брда, свештеник Соковић из Мокронога, земљорадник Срето Бекоња из села Оскоруше, Васо Терзић из Стргача, Зарија Јањић из Бијелог Брда. Један број угледних Руђана бјекством према Ужицу и Београду или према Пљевљима успио се у љето 1941. спасити сигурне смрти. А десило се да је 13. јуна 1941. покољ Срба у Рудом, који је припреман на имендан поглавника НДХ Анте Павелића спријечила једна њемачка јединица која је из Прибоја упућена у Рудо да заведе ред.

Рудо су 21. септембра 1941. ослободили српски устаници организовани у војно-четничке одреде. Домобранска сатнија, капетана Зореца и неколицина усташа, углавном локалних муслимана напустила је ово мјесто и лијевом обалом Лима повукла се ка Вишеграду. Успостављена је команда мјеста, а Руђани су организовани у батаљон, који је ушао у састав Вишеградског четничког одреда и послат на положаје, према Вишеграду, одакле је стално пријетила опасност од упада усташа. Том приликом у мјесту Биљези, пронађене су двије печене главе Српкиња, које су усташе претходно масакрирале.

Већ почетком октобра 1941. на територији општине Рудо, ради успостављања „реда и мира“али првенствено због контроле подручја распоређена су два батаљона италијанске дивизије Пустерија, који су остала на том простору све до краја новембра, када су повучени ка Пљевљима. Пљевљима је тада зпријетила опасност од напада партизанских јединица, односно одреда који је кренуо у сусрет Врховном штабу партизанске војске и јединицама које су се испред јаких њемачких снага крајем новембра и почетком децембра повукле према Новој Вароши и потом ка Рудом.

Један дио партизанског одреда „за операције у Санџаку“, који је претрпио страховите губитке приликом напада на Пљевља, пробио се према Рудом и 17. децембра 1941. без борбе ушао у већ ослобођено мјесто у коме се налазила комора и обезбјеђење мјеста састављено од неколицине трећепозиваца, припадника Вишеградског четничког одреда из састава руђанског батаљона. Пристигли партизани су успоставили команду мјеста и обезбједили долазак свог Врховног штаба на челу са Јосипом Брозом Титом, са којима је пристигао и дио партизанских јединица које су се повукле из Србије. У Рудом је 21. децембра 1941. од пристиглих јединица из Црне Горе и Србије формирана Прва пролетерска НОУ бригада. За команданта бригаде постављен је Коча Поповић, који се тада није налазио у Рудом, а за политичког комесара Филип Кљајић – Фића. После мањих окршаја у околини Рудог са италијанским снагама партизани су до 26. децембра напустили подручје ове општине и отишли према Рогатици, гдје су војночетнички и партизански одреди држали под контролом велику слободну територију.

По одласку партизана у Рудо су поново ушле италијанске снаге, које ће се на подручју општине задржати све до капитулације 8. септембра 1943. године. За период боравка италијанског гарнизона у Рудом владало је углавном затишје, које је нарушавано само неколико пута од којих помињемо злочин италијанских снага у селу Горњи Раванци, над српским цивилима, који се десио у прољећа 1942. када је убијено десетак мјештана овог села. Овај инцидент је нарушио готово идиличну слику боравка италијанског окупаторског гарнизона у Рудом.

Исто тако у вријеме боравка италијанских окупационих снага на подручју Пљевља – Чајниче – Прибој –Рудо и Вишеград почетком фебруара 1943. дошло је до сукоба између припадника ЈВуО и усташко – муслиманске милиције, углавном на подручју Чајничке општине, којој су тада припадала и нека од насељених мјеста, која ће касније ући у састав општине Рудо. Ова мјеста, насељена углавном муслиманским живљем пострадала су током предузете војне операције припадника ЈВуО, која је имала карактер војне одмазде за злочине које су починили припадници муслиманске милиције над српским цивилима током 1942. после које је велики број муслимана из руђанског краја потражио уточиште у Сарајеву.

По капитулацији Италије, Рудо се поново нашло у вртлогу ратних дешавања. Већ 10. септембра у Рудо је ушла једна моторизована њемачка јединица ранга батаљона, која је као таоце одмах узела све мушкарце од 16 до 65 година и затворила их у џамијски мејтеф. Срећом по Руђане ова њемачка јединица је напустила Рудо 18. септембра, највјероватније због дешавања у окружењу, јер је већ почела офанзивна операција ЈВуО према Сарајеву. Послије одласка Њемаца, у Рудо су ушле јединице ЈВуО, које су претходно, 12. септембра заузеле Пријепоље, блокирале остатке италијанског гарнизона у Прибоју, а 5. октобра напавши усташко-њемачки гарнизон у Вишеграду по први пут у току Другог свјетског рата ослободиле ово мјесто. Овом нападу присуствовали су и припадници англо-америчке војне мисије, који су извјестили своје команде о борбама које су водиле јединице ЈВуО према Сарајеву.

Крајем октобра 1943. партизанска 5. дивизија са три крајишке бригаде (1.4. и 10) под командом Милутина Мораче напала је позадину ЈВуО, чија је главнина била пред Сарајевом. Ова дивизија напала је 25. октобра Вишеград, Рудо и Прибој, угрозивши позицију Врховне команде ЈВуО која се тада са генералом Михаиловићем налазила на Раванцима недалеко од Рудог. Партизанске снаге су после вишедневних борби и обостраних губитака потиснуле у правцу Чајетине дијелове Дринског корпуса и Златиборске бригаде ЈВуО, а од Прибоја снаге Милешевског корпуса и Прибојске бригаде.

Припадници Пете крајишке дивизије задржали су се у Рудом све до 8. децембра 1943. када су се повукли, претходно срушивши жељезни мост на ријеци Лиму. Њихов боравак у Рудом биће упамћен по ликвидацији око 290 људи из Рудог и непосредне околине и по монструозном злочину извршеном на очиглед Руђана 6. децембар 1943, када су претходно мучене и потом убијене двије дјевојке и три мушке особе из Прибоја. Овај догађај описан је у књизи “ Коментар геноцида“, која је објављена у Њемачкој, на основу аутопсије њемачког војног љекара, члана љекарског тима, који је извршио преглед унакажених лешева 12. децембра 1943. Њемачке јединице су тада, додуше само на кратко успоставиле контролу у подручју  Рудог, Вишеграда, Пљеваља и Чајнича. Приликом продора њемачке колоне из Чајнича ка Горажду децембра 1943. страдао је већи број припадника Лимског партизанског одреда, међу којима и доста Руђана мобилисаних за вријеме боравка крајишких партизана.

По повлачењу њемачких снага из Рудог, у ово мјесто су поново ушле снаге ЈВуО, које ће се ту задржати све до половине марта 1944. када су поново потиснуте према Златибору од партизанских снага јачине двије дивизије, које су на више мјеста тог прољећа форсирале Лим код Рудог. По повлачењу партизана, који нису успјели да направе продор ка Србији, у Рудо и околину поново су приспјеле јединице Дринског корпуса у чијем саставу је била Вишеградска бригада ЈВуО. Ова јединица контролисаће ово подручје све до 9. јануара 1945. када су Рудо у пролазу ка сјеверу Босне напустиле снаге ЈВуО под командом Павла Ђуришића, са којима се кретао и велики број цивила. Са снагама Павла Ђуришића које су бројале 9-10.000 војника и 5-7000 цивила, међу којима је био и митрополит Црногорски Јоаникије Липовац са око 60 свештеника и монаха, кренуло је и педесетак Руђана углавном припадника културно-прсвјетне групе ЈУРАО од којих се њих 11 никада није вратило у Рудо.

По одласку Ђуришићевих снага у Рудо су 14. јануар 1945, а ушли припадници 5. албанске бригаде, који су по споразуму Тита и Енвера Хоџе узели учешће у ослобађању дијела Југославије. Ова јединица претходно је 12. јануара ушла у Прибој. Тако су почетком 1945. престала ратна дејства на подручју општине Рудо, која ће ипак и у послератним годинама бити поприште обрачуна нове власти и припадника ЈВуО, који су се на подручју ове и сусједних општина скривали до 1957.

Извори:
Рудо: споменица поводом 30-годишњице Прве пролетерске бригаде. Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност са сједиштем у Пљевљима: Пљевља, 1971.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина, КПД „Просвјета“: Рудо, 1997.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина 2, ЦКПД „Просвјета“: Рудо, 2001.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина 3, ЦКПД „Просвјета“ : Рудо, 2003.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина 4, ЦКПД „Просвјета“: Рудо, 2008.
Драгољуб Мићовић. Записи старог Руђанина 5, Армон: Београд, 2013.
Предраг Остојић. Заробљавање Генерала Михаиловића. Армон : Београд, 2010.
Радоња Вешовић. Колона и видици. 4. јул: Београд, 1981.

Текст приредила : Јована Отсојић

Created by Digitality.ba