Након предаје Милешеве и Самобора (након неуспјешног договора између Угарског краља и херцега Стјепена), између 1462. и 1465. године и руђански крај (Полимље) пада у турске руке. Након консолидовања турске управе мијења се друштвени живот усљед исламизације, те преузима се оријентално-мисаони систем и културне тековине истока, урбанизација земље и стварање грађанског сталежа. Територија руђанске општине била је подијељена на босански и херцеговачки санџак. Територије на десној страни Лима припадале су вишеградском, једним дијелом прибојском, а лијева страна је била прво у саставу фочанског кадилука, да би касније постала дио чајничког. У 17. вијеку касаба Рудо постала је сједиште самосталног кадилука, о чему налазимо потврду код Евлије Челебије, а касније је Рудо враћено чајничком кадилуку. Село Соколовићи, одакле је потекао оснивач, Мустафа Соколовић , Рудог, али и велики везир Мехмед Соколовић, који су били сродници, припадало је вишеградском кадилуку, што назначава историчара Радован Самарџић. Породица из које је потицао будући везир, али оснивач Рудог, припадала је реду ситног племства. Будући велики везир рођен је око 1505. године. Он се школовао у манастиру Милешеви (који се у тим годинама, око 1519. године, истиче као књижевни центар), гдје је његов стриц, или ујак био калуђер. Како наводи Самарџић више од педесет година након тога 1576. године, Соколовић је млетачком амбасадору Марк-Антонију Тјеполу изјавио како се сјећа свог службовања у цркви, и да му је било осамнаест година кад су га одвели у јањичаре. Године 1555, како се види из Мустафа-пашине закладне повеље о оснивању Рудог, крај око старог Рудог чинио је нахију Полимље. У касније вријеме назив ове нахије промијенио се у Дубштица , Дубоштица или Душтица. У осмом и деветом ретку вакуфнаме, аутор текста описујући како се саобраћајно чвориште, на којем гради Рудо, налази између ријеке Лим и Крупе у пољу звано Рудо у нахији Полимље у фочанском кадилуку и херцеговачком санџаку, даје и поближе нарочиту ознаку да се то мјесто налази близу његовог часног родног мјеста и високог завичаја (Горњи Раванци). У путопису Евлије Челебије из 17. вијека наводи се да је Рудо – “кадилук од сто и педесет акчи на територији херцеговачког санџака акчи на територији херцеговачког санџака у босанском ејалету. Њиме управља мутевлија (управитељ пашиних задужбина). Има спахијског ћахаја, јањичарског сердара, тржног надзорника, баждара, повјереника за харач, те разне прваке и угледне људе. Ова касаба је дивно насеље на обали ријеке Лим, на пространом и зеленилом обраслом мјесту с виноградима и баштама. Има свега четири махале са четири исламске богомоље. Мјесто броји четири стотине тврдо грађених кућа, приземних и на спрат, с виноградима и башчама, а све су покривене шиндром . Ту су лијепи и отмјени двори с кућним купатилима. У том красном мјесту све су куће ослобођене диванских намета и свих тешких терета. Има три основне школе, двије дервишке текије, два свратишта, једно удобно јавно купатило и педесет дућана. Новац који се убере од кирија тих дућана, ханова, и купатила троши се за поправљање и одржавање мостова (један од тих мостова била је ћуприја у Горажду, коју је подигао Мустафа 1568)). Величанствени мост на Лиму има пет окана и пет великих камених стубова сазиданих у воид. То је јак мост чији горњи дио стоји на дебелим стубовима лађа, а поподен је дрвеном даском. Једном рјечју ова се касаба развила захваљујући важности тог моста. Онај ко долази из града Ужица у Рудо мора свакако прећи преко тог моста. Клима ове вароши је пријатна. Ту има много винограда и башча.” (Челебија 1967 : 386-387)

Главни урбанистички пункт касабе Рудо била је њена чаршија са простором за Пазар и са дућанима. Није у средишту насеља, него у крају, до Лима, али је зато сами пазарски простор, трг, лоциран нешто дубље и дословно на раскршћу четири пута. Овај трг је тако плански постављен на раскршћу четири пута, које се примјењивало и у другим касабама како на Балкану, тако и на Оријенту, и које је дало основу за тако познат термин чаршија, који на пахлевијском гласи чахар суг – “четири стране”. (Бејтић 1971 : 218)

Као и свака друга оријентална касаба из тог времена и Рудо је грађено претежно од дрвета и дрвног материјала, а сама чаршија, срце касабе готово у потпуности од лако запаљиве дрвене грађе, а уз то још и у стијешњеном поретку. Тако је и Рудо у неколико наврата доживјело велике недаће од ватре и воде. Прво познато страдање Рудог било је 1689. за вријеме бечког рата, када су српске јединице у саставу аустријске војске спалиле Рудо када су страдали и Вишеград (дио вишеградске ћуприје) и Ужице. Друго познато страдање од ватре било је 1807. године у данима првог српског устанка. Устаничке јединице из Србије, продрле су у Босну, спалиле Вишеград, Добрун и касабу Рудо. Нарочито су тада настрадале чаршија и стамбене јединице града, затим хамам, ханови, текија, табхана. Страдале су и све четири џамије, од којих је само дио Мустафа-пашине џамије остао. На граници босанског пашалука, нарочито у крајевима Старог Влаха и новопазарског пашалука, предио Полимља, нарочито на десној страни, врио је од домаћих хајдучких чета које су углавном на своју руку, водиле праву герилу против домаћих муслимана и потјерних одјељења Сулејман-паше Скопљака, послије евакуације Карађорђеве војске. Они који нису могли да се пребаце у Србију, постали су одметници. Због њих никако није био сигуран војнички пут од Травника и Сарајева за Горажде, Вишеград и Нову Варош. Овим двјема несрећама треба прикључити и епидемију куге, која је харала у босанском вилајету у више наврата: наиме, у периоду од 1729. до 1739. године у Босанском ејалету је, са мањим и већим интензитетом, харала куга. Највећи дио муслиманског становништа са ових простора је страдао, с обзиром на то да су Муслимани углавном насељавали урбане средине. Источна Босна, која је у претходним годинама била мање погођена у поређењу са осталим мјестима Босанског ејалета, суочила се 1736. године са кугом, која је узела велики број жртава. И у наредне три године, док је трајао османско – аустријски рат куга није јењавала и односила је велике жртве.

Алија Бејтић – Рудо и рудски крај кроз вијекове. Ослобођење: Сарајево 1971.
Хазим Шабановић – Босански пашалук. Свјетлост: Сарајево, 1982.
Радован Самарџић – Мехмед Соколовић. Завод за уџбенике : Београд, 2010.
Евлија Челебија – Путопис. Одломци о југославенским земљама. Свјетлост: Сарајево, 1967.

Теткст приредила : Јована Остојић