Вјерски објекти

Једна изрека каже “ упознај своју земљу да би је више волео“. Шта је традиција ? Какве су то везе које нас повезују , уједињују, учвршћују као народ . Шта о нама говоре и каква сазнања нам дају те грађевине стрмих корова са шиндером, тремом, малих прозора и дрвених стубова . Кроз векове ово подручије је било под утицајем великих сила, ратова, разарања али је увијек је вјера била та која нас повезивала и одржавала. Цркве брвнаре су биле и данас су једне од тих веза .

Нигде као у црквама брвнарама тамјан тако опијајуће не мирише, нигдје као у црквама брвнарама вјерник нема такав осјећај близине Божије ријечи мира и спокоја . 

Градили су их сеоски неимари у духу традиције. Подсјећају на изглед обичне куће и њихова намјена није била искључиво религиозна, већ и мјеста на којима су се доносиле важне одлуке .

У руђанском крају постоји неколико цркава брвнара – изузетних примјера народног градитељства, које је карактеристично за Полимље.

Аустроугарска управа омогућила је обнављане многих сакралних грађевина, православних цркава и џамија порушених током рата 1875 – 1878.год. (црква брвнара Светих Благовијести у Вагану и црква Св. пророка Илије у Штрпцима). Подигнут је и известан број нових, као што су Црква Светог пророка Илије (код моста у Рудом), а почетком XX вијека црква посвећена рођењу пресвете Богордице у Штрпцима и црква Светих апостола Петра и Павла у Рудом

 

Црква брвнара Светих Благовијести  Пресвете Богородице , Ваган

Црква се налази у селу Ваган у живописном пејзажу, оивиченом храстовом шумом. Представља оазу из доба Немањића. Историја храма је датира из 1672.године и дубоко је везана за манастир Добрун. Након пада добрунског града део монаштва се из Добруна преселио у село Крушћање, данашњи Ваган. За село Ваган и за сам храм везано је низ легенди које су се преносиле са генерација на генрацију . Прича се да је село добило име по манастирским вагама гдје се вагало жито и остали усеви. Првобитно црква брвнара је под налетом зла турских зулумћара срушена али су монаси у заједништву саградили данашњи изглед цркве  брвнаре . Црква је обновљена 1878.године и тада добија свиј коначни изглед . Спада у најстарији  вјерски  објекат у општини Рудо . Служила је и данас служи својој главној намјени духовног мјеста , гдје су се људи кроз историју крили од Турака, безбожника, причешћивали, крштавали, вјенчавали , проналазили мир и духовну снагу. Пар пута је бива изложена нападима неких људи да је спале али је свети храм спашен. У периоду  после Другог свјетског рата храм бива запуштен. Захваљујући пастирима храм је ограђен и чуван да га стока не оскрнави . У овом храму чувана је чувена Чајничка Красница, икона чуда и исцјељења, надалеко чувена не само међу православцима већ и међу припадницима других религија .

С обзиром да је стање овог специфичног здања доста лоше, монаштво и народ овог краја је покренуло акцију обнове комплекса и реконструкције цркве . Архимандрит Јован Гардовић, игуман манастира Св.Николе у Добрунској Ријеци, организовао је протеклих година парохијане околних села да се санира кров и под цркве и изгради парохијски дом и други објекти .

„Одазив људи је био велики, помоћ је пристизала у грађевинском материјалу, новцу или надницама тако да је порта добила сасвим нов, леп и функционалан изглед “ , навео је Гардовић.

 

Црква Св. пророка Илије у Доњој Ријеци

Црква је саграђена након подизања српског устанка 1875.године . Налази се у селу Анџићима, код Штрбаца, у општини Рудо. Градили су је мештани из околних села. За подизање светиње најзаслужнији је био монах Дионисије Вранешевић Поповић, а највећи процват у градњи је имала је за вријеме службовања прота Захарија Поповића између 1876. и 1878.године . Црква је обновљена 1970.године . Божије рука је чувала ову светињу деценијама од турског бјеса и сваког другог зулума.

Црква припада једнобродном типу храма, изграђена од тврде лучевине. Темељи цркве су од камена . Врата на улазу и сјеверној страни нису украшена што је типично за цркве из периода 19.вијека. “ Свако брвно, греда, шиндра и олтарска преграда су исти онакви какви су били када је светиња завршена. Све је на свом мјесту гдје је и некада било “ , додаје Савић. Иконе на иконостасу нису постављене по садашњим канонима . Поредане су  реом како су их дародавци даривали. “ Очито је да овде има веома старих и вредних икона, различитих аутора јер су их, после рушења манастира Св.Николе у Прибојског Бањи ,монаси и игумани овде доносили. То тврди Саво Дрекоњић из Прибоја „, објашњава свештеник Савић.Сачуванје иконе Светог пророка Илије чудотворца, боговидца и заштитника храма и Богородице са Христом данас се чувају у новој цркви  у Штрпцима .

Драгиша Милосављевић, историчар умјетности из Ужица је у својо књизи о црквама брвнаерама у Србији и БиХ написао да је овај храм у прошлости имао много већи значај . “ Према његовој теорији , негдје у близини цркве брвнаре сакривен је и дио богате, прије неколико године откривене ризнице из манастира Светог Николе у Прибојској бањи „,  истиче свештеник Савић.  У самој порти, поред здања храма сахрањени су и свештеници Захарије и Јован , обојица из чувене свештеничке породице која је имала девет свештених лица. Милован Ђуровић из села Штрбаца сећа се да је поред храма било неколико софри овдашњих домаћина и да су Свете литургије одржаване сваког правословног празника .

Црква „Рођења Пресвете Богородице у Штрпцима

До 1906. године парохијани парохије штрбачке за своју матичну цркву користили су храм „ Светог Пророка Илије „ у Анџићима. Парохија штрбачка у то је вријеме обухватала села: Штрпца, Б.Брдо, Увац, Будимилију, Миоче, Мокроноге. Током 1906. године указала се потреба за новим и већим храмом. Да би се сазидао један такав јавни објекат, морало је да се тражи одобрење од тада владајуће Аустроугарске монархије. Игром случаја, те године је кроз Штрпца наишао лични изасланик Фрања Фердинанда коме је уручен захтјев за изградњу цркве ради доставе краљу. По његовом доласку у Беч, одмах је послан одговор да се храм може градити. Сматра се да је Аустроугарска монархија велику помоћ и прилог дала за изградњу цркве, како би сусједној Србији показала да Срби и у њеној владавини добро живе. Покретач иницијативе и свих радова на изградњи цркве био је свештеник Коста Поповић, тада парох парохије штрбачке. 1906. године почела је изградња цркве, да би исте те године били освећени темељи које је осветио Митрополит Николај (Мандић)1908. год. црква је била завршена.

 

Храм св. апостола Петра и Павла Рудо

Нова црква у Рудом Св. ап. Петра и Павла грађена је од 1908. до 1912. године. Зидарске радове извели су мајстори Далматинци, рам иконостаса је урадио Добро Стикић из Штрбаца а иконе су рађене у иконописачкој радионици „Ивковић” у Новом Саду. Имала је два звона, мало са старе цркве и веће купљено за освећење. Парохијски дом подигнут је трошком аустроугарске владе. Осветио је митрополит Евгеније (Летица) на Петровдан 1912. године. За вријеме Првог свијетског рата аустроугарски војници су однијели велико звоно а мало је сачувано захваљујући Катици Гардовић, супрузи председника црквене општине Вуколе Гардовића, која је била римокатоликиња. Захваљујући свештенику Славку Поповићу купљено је 1935. године велико и средње звоно у ливници „Пантелић” у Земуну. Осветио их је митрополит Петар (Зимоњић). Године 1936. у истој радионици купљен је сатни механизам који и дан данас функционише.

 

 

Храм св. Великомученице Параскеве, Бјело Брдо

У селу Бјело Брдо надомак града Руфо налазе се два храма посвећена Преподобној мати Параскеви. Становништво Бјелог Брда вема поштује заштитницу . Своје поштовање духовно исказује кроз чување подједнако оба храма . За градњу брвнаре карактеристично је то да се налази на земљишту гдје је у прошлости била аустријска касарна. Земљиште кроз историју птирапада Краљевини Југославији, чији су чланови били припадници пљеваљског пдреда који су поклонили плац за градњу цркве . Црква брвнара је освештана 1936.године за вријеме службовања Св.Митрополита Петра Зимоњића . Породица Анђић, браћа Јосиф и Василије, по занимању индустријалци, на иницијативу свештеника Св.Будмира Соколовића, поклонили су за градњу цркве своја брвна . Иконстас цркве је скроман, иконе се налазе на дрвеним преградама. Звоник цркве је изливен у ливници у Земуну . Други храм се градио 1992. , а освештан је 2002.године . Донатор храма је суграђанин Видоје Пјевчевић. Сваке године се у дворишту храмова прославља слава свете Петке уз литије, свештенство и околно становништво.

 

Џамија Кара Мустафе паше Соколовића, Рудо

Након поплаве 1896. џамија Кара Мустафе паше Соколовића је била обновљена и отворење јој је било 21.11.1898. Том приликом изречена јој је и похвала да уз пљеваљску нема љепше у Санџаку. Коју годину након тога насилно је порушена да се народ не би враћао у поплављени крај.
10. јула 1898. год. започела је градња ове данашње џамије Кара Мустафа паша Соколовић, на овом мјесту. Полагању камена темељца присуствовао је барун Аппел. Џамија је саграђена из вакуфа Кара Мустафе паше Соколовића. Иста је обновљена и свечано отворена 2010. год

 

Остаци старе џамије на простору Старог Рудог

На подручју старог дијале града Рудог, недалеко од руђанског моста, налази се локација која се повезује са старом џамијом која је била изграђена и служила грађанима старог Рудог. Ова џамија је изграђена почетком 19.вијека и служила је све до велике поплаве која је задесила ово подручје крајем поменутог вијека. Занимљиво је да је та џамија успјела да преживи поплаву и да се једино њен минарет видио из воде, али је касније порушена и пренјета на десну обалу Лима. Данас на тој локацији постоје само остатци те џамије и нема никаквог спомен обиљежија. – Никола Топаловић

 

Остаци цркве Св.пророка Илије, Рудо

На подручју старог дијела града Рудог у непосредној близини моста и бензинске станице налазе се остатци старе цркве која је на том мјесту обитавала у 19. Вијеку. Наиме ова црква је саграђена средином 19.вијека и слузила је вјерницима све до велике поплаве која се десила крајем поменутог вијека. У тој поплави страо је црквени објекат и сви пооћни објекти. Након тога црква је пренесена у данашњи Рудог и ту служила до 1912.годиен када је направљен нова црква. Битно је напоменити да је црква била посвећена св. Илији који се прославља 2.августа и да данас на тој локацији постоји спомен обиљежије. – Никола Топаловић

Црква и џамија задужбине Мехемд паше Соколовића

На ужем подручју града Рудог налазе се двије задужбине Мехмед паше Соколовића. То су црква и џамија које се налазе у мјесту Соколовићи недалеко од Рудог. По предњу Мехмед паша Соколовић није заборавие своје родно мјесто па је у славу тога подигао  џамију у славу свог оца а цркву у славу своје мајке. Обје грађевине подигнуте су средином 16.вијека.  Данас се на том подручју налазе обје грађевине али нису аутентичног изгледа и материја. Пошто су више пута рушене и обнављане. Џамија је подигнута 1557.године али је порушена за време Другог свијетског рата па обновљена, а затим је нажалост поново порушена током задњег рата у Босни и Херцеговини, да би коначно била обновљена 2007. године и обитава и данас.

По предањау Мехмед Паша Соколовић је у исто вријеме кад и џамију , направио и цркву својој мајци. Међутим она није дуго обитавала на овим просторима и била је срушена још у 17.вијеку. Наиме по предању локално муслиманско становништво се жалило да је црква и љепша и боља од џамије тако да је морала бити уклоњена. Међутим у последњих неколико година она је поново направљена и то близу темеља некадашње цркве. -Никола Павловић

 

Created by Digitality.ba